A da bi razumeli digitalnu demokratiju, po Manoviču moramo se pomeriti iz epohe Novih-medija u epohu Više-media[1]. Mi živimo u vreme drugačijeg stepenovanja naučnih zakona, koji su u sada u korelaciji sa količinom podataka koje se svakodnevno generišu, snimaju, obrađuju, analiziraju, vizuelizuju i čuvaju, uključujujući tu i kulturne sadržaje.
Teorija performativa i govornih činova nastala je u posleratnoj Britaniji, i filozofija jezika, je u stvari bila, počev sa Vitgenštajnovim[1] Filozofskim istraživanjima, prva koja je obratila pažnju na izmene u modernim jezičkim strukturama. 1955. godine Đžon Lengšo Ostin[2] uvodi teoriju perfomativa, gde uz svoja teorijska razmatranja uvodi nove-performativne iskaze, za razliku od konstativa-činjenica...
Digitalna umetnost je nov fenomen koji se javlja krajem prošlog veka, kao oznaka za umetničko stvaranje pomoću digitalnih metoda a u digitalnoj formi, ali je mapiranje ove nove umetnosti u kontekst istorije umetnosti još uvek je teško, zbog sveukupno tradicionalističkih shvatanja o umetnosti uopšte.
Savremene teorije kažu za umetnost da nije nešto što pripada autonomnom području estetskog uživanja (do 18.veka) već je umetnost oblik proizvođenja slika i identifikacionih procesa u okviru kulturalnih mreža i tekstualnih odnosa. Subjekat kao nešto što se pojavljuje u kulturi kao individuum koji sebe povezuje s tekstovima u okviru jedne ideološke mreže jeste takođe obeležje ovog doba.
