A da bi razumeli digitalnu demokratiju, po Manoviču moramo se pomeriti iz epohe Novih-medija u epohu Više-media[1]. Mi živimo u vreme drugačijeg stepenovanja naučnih zakona, koji su u sada u korelaciji sa količinom podataka koje se svakodnevno generišu, snimaju, obrađuju, analiziraju, vizuelizuju i čuvaju, uključujujući tu i kulturne sadržaje.
Ovaj neverovatan porast broja podataka bez obzira da li su to mali korisnički serveri ili super profesionalni (professional media producers) u poslednjoj deceniji otvara potpuno novi kulturnu situaciju i izazov je uobičajenim načinima praćenja i proučavanja kulture. Stotine miliona ljudi svakodnevno rutinski kreira i deli kulturne sadržaje, blogove, fotografije, video snimke, online komentare i diskusije, itd. dok broj mobilnih telefona sa naprednim multimedijskim sadržajima od 2008. kada ih je bilo oko 2,2 miliona u svetu, porastao do 4 biliona i sve više raste. Ako recipročno razmislimo, recimo jedna fabrika servera mora da kvartalno izgradi više od 1000 super servera da bi se otvorio put novim podacima. Krider-ov zakon[2], ukazuje na periodični trend definisan dupliranjem kapaciteta hard diska svake dve godine i s obzirom na taj zakon, a čak i uzimajući u obzir povremena zakašnjenja, možemo da predpostavimo da će u roku od dvadeset do dvadeset i pet godina, personalni računar imati mogućnost da sačuva jedan petabite (Pbit) podataka što je ravno ekvivalentu od milion gigabajta.
Broj slika koje se otpreme na Flickr svake nedelje je verovatno veći od broja svih svetskih muzejskih eksponata. U isto vreme, veoma je brz rast novih profesionalnih obrazovnih i kulturnih institucija u novoglobalizovanim zemljama, a zajedno sa ovim i dostupnost kulturnih vesti preko interneta, a sveprisutnost medija i dizajn softvera dramatično povećavaju broj kulturnih profesionalaca koji participiraju i učestvuju u globalnim kulturnim diskusijama i produkcijama.
