Stari Grci su koristili slične reči da objasne teatar, ali kako su Grci gledali na značenje prakse je bilo je različito od današnjeg načina mišljenja. Kroz epohe tragičara Aeschylus (525-456.pne), Sophocles (496-406.pne), Euripides (485-405.pne) drama je bila mnogo ritualnija, igrana za vreme velikih festivala, demonstrirana ne umetnički nego ritualno.
Ipak, stari Grci su stanovišta teorije ulogu teatra povezivali s politikom (treća knjiga Platonovih zakona), gde filozof ne gaji preterano pozitivistička mišljenja o teatralizaciji za koju misli da lošije utiče na demos negoli demokratija. Objašnjava da se skup zakona i pravila kojih mora biti u realnosti, u teatru i igrama gubi na uštrb fiktivne anarhije bez određenih pravila. Kao što primjećuje Sokrat u Filebu (50b): “U tužaljkama, tragedijama i komedijama – i to ne samo na pozornici, nego u čitavoj tragikomediji života, kao i u bezbrojnim drugim prilikama, bol se stalno miješa s užitkom”, gde on ustvari mnimezis stvaranja pre svega poistovećuje s osećanjima, negoli s filozofsko-političkim zakonitostima, bez obzira na fabulu koja jeste skup tekstova, diskusa jednog određenog tematskog štiva.
Po ugledu na platoniste i Marksa i sam Benjamin[3] misli da opasnost teatralizacije leži u zadobijanju publike, predstava se upućuje publici koja je u tom slučaju celina – monolitna, nepromenljiva, prirodna, i na taj način teatar fetišizira svoju publiku.
U Grčkim tragedijama očekivani kraj života često i nije kraj drame. Kraj priče i kraj drame se ne podudaraju, završetak i smisao nisu isto(vremeni). Zakoni su podvrgnuti ritualnim i sakralnim kontekstima, a ne formalnoj politici i zakonu.
Na nivou suda među diskursima ova podela između istine i laži otvara naime, novo pitanje koje se postavlja i to ono u volji za istinom i znanjem, koje jeste upravo to isključivanje, jedan istorijski, institucionalno promenljiv sistem. Naime, još u staroj Grčkoj za grčke pesnike u IV veku pne. istiniti diskurs je bio institucionalizovan vrednosni sistem, izgovaran uz vladajuća pravila prema određenom ritualu i njegovoj funkciji. Recimo diskurs predviđanja budućnosti nije bio samo izgovoren čin, nego se sistemski radilo na ostvarivanju njegovog scenarija. Vek kasnije sama istina diskrsa nije ležala u tome šta je on činio, opisivao, kakav je bio, nego o čemu je on govorio. Vek kasnije sakralna potreba za pravom-realnom istinom i znanjem se gubi i po Fukou sofista jeste isteran.
[3] zanimljiv je njegov komentar iz knjige Berlinsko detinjstvo gde opisuje svoje maglovito detinje razmišljanje o terminu, majmunski teatar gde se uloge menjaju, i ne zna se ko je čovek, a ko majmun
