Teorija performativa i govornih činova nastala je u posleratnoj Britaniji, i filozofija jezika, je u stvari bila, počev sa Vitgenštajnovim[1] Filozofskim istraživanjima, prva koja je obratila pažnju na izmene u modernim jezičkim strukturama. 1955. godine Đžon Lengšo Ostin[2] uvodi teoriju perfomativa, gde uz svoja teorijska razmatranja uvodi nove-performativne iskaze, za razliku od konstativa-činjenica...
...stanje ( iskaz tipa: danas pada kiša) koje razmatra kroz lokucijske, ilokucijske i perlokucijske (lokucijski čin je čin iskazivanja, ilokucijski kad se u iskazivanju vrši radnja, a perlokucijskim se nešto {posledice} postiže iskazivanjem) činove jezičkih iskaza. U svojim predavanjima na Harvardu on pronalazi razliku između performativa i konstativa, zauzimajući se da označi ulogu iskaza koji ne odgovaraju modelu konstativa, koji ne opisuju, utvrđuju već deluju, uvodeći u praksu ne samo nov termin, nego čitav niz teorijskih razmatranja u studijama jezika. Ta potreba da se sistematizuje, u ovom slučaju jezik (jezički čin) je tražila sistematizaciju i na drugim poljima nauke i umetnosti: „Kroz ta pomeranja, analize performativa su izašle iz okvira filozofije i uobličile se u kontekstualno i metodološki disperzivnu, mada problemski dosta koherentnu savremenu teoriju, koja spada u ključne teorije performansa i izvođačkih umetnosti.[3]“
