Digitalna umetnost je nov fenomen koji se javlja krajem prošlog veka, kao oznaka za umetničko stvaranje pomoću digitalnih metoda a u digitalnoj formi, ali je mapiranje ove nove umetnosti u kontekst istorije umetnosti još uvek je teško, zbog sveukupno tradicionalističkih shvatanja o umetnosti uopšte.
Ova perspektiva se pomera kada uzmemo u obzir međunarodnu umetničku scenu, koja prati dešavanja u domenu tehnološkog i već pokušava da razloži digitalnu umetnost, na sve njene istorijske i savremene manifestacije. Manovič konstatuje da se "novo" u devedesetim ponovo pojavljuje, ali ta inovacija se više ne odnosi na jedan medij, nego ima konotaciju odrednice za medij uopšte, a rezultat toga jeste termin – novi mediji. Ovakva terminološka prečica nam pre svega pomaže pri označavanju novih kulturnih formacija, gde je distribucija zasnovana na posredovanju kompjutera, cd romova, telefona, tableta, interneta...
Izučavanje digitalne umetnosti možemo podeliti na dva područja, prvi koji razjašnjava istoričnost fenomena po fazama i drugi koji olakšava diferencijaciju putem poređenja kurseva starih i novih digitalnih puteva i tako otvara mogućnost za dublje razumevanje kompjuterske umetnosti. Što se tiče teorije, digitalna umetnost je uvela čitav niz novina, novih smernica, reči i izraza, praksi, teorijskih analiza i u trci za virtuelnim kruhom već učestvije veliki deo populacije.
Digitalne teorije nas uče da kada uključimo kompjuter ulazimo u svet digitalnog / nevidljivog (nepredvidivog) teksta, koji nije klasičan linearni tekst, tekst iz knjiga, novina, reklama, i ono što je njegova karakteristika je hipertextualnost. To je beskrajan tekst (tekst koji mi kreiramo surfujući po net-u) i njegova paradigma je da ima drugog autora, jer mi određujemo način na koji ćemo da ga čitamo, kako ćemo da ga kreiramo[1].
Digitlani tekst[2] nastaje kao proizvod interakcije konzumenta i teksta i značenje digitalnog teksta se konstituiše nakon prolaska kroz tekst, za razliku od običnog teksta koji je konstituisan unapred. U ovom slučaju konzument sam piše scenario kreira ga i odlučuje dalji put narativa, i druga karakteristika digitalnog texta je njegova hiperaktivnost (simulacija interaktivnosti su filmovi koji imaju različite završetke).
Treća karakteristika digitalnog teksta je upotreba miša, konzumacija teksta se dobija putem miša,[4] i taj koncept našeg telesnog ostvarenja i realizacije putem miša, tj. odsustvom humanog elementa (humano biće mora da bude i nehumano) van antropormorfnog oblika, mi trescendiramo našu telesnost u kretanju novim VR prostorom.
Promena koju uočavamo kod digitalne umetnosti je da se menja karakter autora, njegov sociološki status, menjaju se kriterijumi i autor danas može biti bilo ko. Mi danas imamo Nov pojam autora.
Svakako, promenom autorskog pojma i karakter publike je promenjen, i zbog ovih segmenata digitalni mediji su za sada najdemokratičniji mediji!
