U srednjem veku veliko iščitavanje tekstova se nije praktikovalo i bilo je zaboravljeno, jer se performans pomerio iz anfiteatra na ulice, trgove, kafane i ona mesta gde je ljudska pažnja mogla biti zaokupljena, raznim zabavljačima, mađioničarima, pantomimičarima, akrobatima, predstavama s životinjama, maskembalima[1] gde svet postaje svojevrsna commedia dell`arte, ali opstaje u velikim crkvenim proslavama. Crkva je preuzela i organizovala kroz ritualna ponavljanja raznih biblijskih predanja i životopisa ulogu teatra, ali se to tada nije tako zvalo.
Na nivou suda među diskursima ova podela između istine i laži otvara naime, novo pitanje koje se postavlja i to ono u volji za istinom i znanjem, koje jeste upravo to isključivanje, jedan istorijski, institucionalno promenljiv sistem. Naime, još u staroj Grčkoj za grčke pesnike u IV veku pne. istiniti diskurs je bio institucionalizovan vrednosni sistem, izgovaran uz vladajuća pravila prema određenom ritualu i njegovoj funkciji.
I sami urođenici ponekada osećaju koherentni karakter svog znanja, svoje oštro prepoznavanje prirode i njenih procesa koje je po Štrosu nekoristoljubivo i budno, usrdno i nežno, sticano i prenošeno, i često opisano sa toplom jednostavnošu da izgleda izlišno da tim povodom koristimo čudne pretpostavke kojima filozofi odveć teorijski gledaju na razvoj ljudskih znanja.
