Korišćenje “sakralnog” jezika koji nije bez značenja, već uprkos onome što izgleda, pripada jednom globalnom sistemu gde se značenje nikada potpuno ne gubi, kao onaj koji zadržava vokaciju označavanja uprkos tome što je nejasano (gde se recimo imena pojedinih predela stavljaju u poziciju ličnih imena) su takođe, obeležja kulture urođenika. Zapažamo ekvivalentnost između metonimijske i metaforičke veze, koja ima ulogu zajedničkog imenitelja.
Ta imena iz sakralnih jezika imaju vrednost metonimije na dva načina: na taj način se transformiše vrsta roda, deo celine, kao deo koji metonimiše ali i koji je metonimisan, jer neretko ova situacija je dvosmerna. Na taj način mi smo upozoreni da ta imena spadaju istu grupu i ne postoji nikakva razlika, traži se celina u okviru sistema, za razliku od modernih društava gde kultura razlaže stvarnost na postupcima različite opštosti, gde se sakralnost određenog pojma gubi i ako je neka žena nazvana Ruža[1] po cvetu, a pas Medor po gazdi…
Sakralni jezik baštini određene simbole i znakove, arhetipove koji u nama bude određenu metafizičku težinu, znak duboke povezanosti čoveka, boga (čitaj kako hoćeš) i prirode, sakralnost oduvek obavija misteriju ljudskog života i sveta. Prvim ritualima tj. takvim i takvim “umjetničkim” izražavanjem (recimo slike divljači u pećinama) čovjek se pokušava pridružiti božanskom stvaranju. U ritualima, koji se odgajaju pre svega za plemenitost osjećaja, moguće je uočiti pored magijskog i pedagoški, terapeutski, kulturalni, društveni vid…Verodostojna ekstatična stanja po pravili ostavljaju za sobom neko novo duhovno saznanje i neku snažnu moralnu poruku, gde se ovo dejstvo ekstaze ogleda u imaginativnom, kognitivnom, voljnom pogledu čoveka i u stvari, deluje na čitavu njegovu ličnost. Gruen[2] razlikuje tri mistično ekstatična doživljajna toka: egzaltiran, stvarno mistički i ekstatički stupanj. Ekstatičnu svest karakterišu tri svojstva: 1.) nepotpuno ugasnuće ja-svesti 2.) preovladavanje “vansvesnog” kroz doživljaj rascepljenosti ja 3.) nestajanje razlikovanja subjekta od objekta. Postoje i razne mešavine ovih stanja a poslednja faza koju mnogi psiholozi i teoretičari nazivaju somnobulno stanje svesti je slično onom u snu, i postiže se meditativnim vežbama, i može biti odigrano na različite načine.
Prema stanovištu egzistencijalističke filozofije[3] čovek jest ek-statično biće čija egzistencija prevazilazi samu sebe. Trans kao ekstatičko stanje je najstariji vid ekstaze, arhajski vid koji je duboko povezan uz mistiku, magiju i religiju. U potrazi za onostranim možemo videti čitava plemena u Africi, šamane u Sibiru, na ostrvima Javi, Borneu, Celebesu i Baliu (izučavao ih nemački antropolog W. Pfeiffer) u Severnoj i Južnoj Americi, Australiji i Novom Zelandu, Iranu, Indiji, gde često uz jednolični zvuk nekog istrumenta, a u izmenjenim nivoima svesti služe kao medijumi koji komuniciraju sa uzvišenim silama. Ditrih Langen nemački orjentisani psihijatar u svojoj knjizi „Arhajska ekstaza i azijska meditacija“ u njihovom odnosu prema Zapadu, zaključuje da se ta izuzetna psihička stanja mogu sagledavati kao pre-znanje čovečanstva;
