Nesumnjivo je da je trijumf »digitalne paradigme« poslednjih decenija promenio način opažanja i terminologiju. Diskurs izvođenja se odvojio od pozorišnog, ali mu je i dalje suštinski smešno blizak. Ipak za razliku, medijatizacija i globalizacija društva, kao i neprestana cirkulacija pokretnih slika doprinosi površnijem i obuhvatnijem opažanju koje zamenjuje centriran, dublji način opažanja, ili posmatranja/čitanja teksta/slike.
Cyberformance je snalažljiv u pitanju tehnologija, koristi ono što je pri ruci: tu je naglasak na besplatane i open source tehnologije, na alate koji su lako dostupni i ne zahtevaju proširene krive učenja, značajne resurse računara ili skupe dozvole. Stav je "uradi sam" uz osećaj zabave i razigranost, rizik i eksperimentisanje. 
Cyberformance je nedovršen. Cyberformance je interaktivan, međutim, interaktivno može značiti bilo šta, što sa klikom na link otvara na montiru.[1] Brian Eno je predložio da je bolji termin "nedovršen"[2] koji sedi i sa konceptom Umberta Eka o otvorenom radu[3] jer pojam interpretacije bića je uvek nepotpun dok se predstavlja publici[4]...
U ovom slučaju telo performera je Virtuelno telo u virtuelnoj realnosti „karakter” „dvojnik”[1], „nad-marioneta”[2] kao pandan marioneti u lutkarskom pozorištu gde je igra i manipulacija s digitalnim rekvizitima, scenografijama, kostimima, efektima otvorena u nebrojeno različitih nijansi i mogućnosti. Pre svega virtuelno telo(la) performera uvodi novi vid perfomera, prostog naziva avatar, performera koji je karakterističan upravo i za cyberformance.
