A čovek 21. veka ušavši u novu tehnološku eru dobio je i nova pomagala tj. produžetke, proteze[1] zarad manipulacije i kretanja u virtuelnoj realnosti (miš, džositik, rukavica sa senzorima, elektronska odeća, ter kacige sa 3D očnim fonovima koje imaju napravu za simulaciju zvuka u dosegu od 360° itd)...Sa svim tim pomagalima, možemo da manipulišemo elementima i da činimo šta nam je programom dozvoljeno...
Ovde gubimo standardno frontalno gledanje i tradicionalni ekran i ulazimo u svet koji nema ekrana. Po Manoviču tu smo u isto vreme stanovnici oba sveta, oba prostora; ralnosti i ništavila. Povratne informacije i taktilni osećaji proizvode se putem externih pomagala koji imitiraju situaciju unutar Cyber spacea, mada je mogućnost da neuronski čipovi za moždanu simulaciju, dermatrode tj. trode[2], koji odašilju naizmenične signale output / input interfejsirane kroz implantirani čip na nekom delu tela, a pomoću kojih doživljavamo kibersvemirsku matricu spoznajno i kao siplifikaciju naših čula, utopija, na koju SF kultura gleda blagonaklono. Manovič tu kao predpostavku uzima sliku iz filma „Kosač“, vođenje ljubavi bez konkretnog fizičkog dodira, tj. predpostavku sex-a kao virtuelanog imaginarnog čina koji će obavljati mašina manipulišući našim čulima.
Unutra sve potseća na simulaciju gde korisnik uzima ulogu pilota u „virtuelnom letu“. U virtuelnoj realnosti, čini se da je dihotomija izmedju duha i tela gotovo fatazmogorična, mozemo leteti ili roniti, smanjiti se do veličina molekula, možemo pomerati ili podizati objekte i igrati se na mnogo različitih načina. S druge strane ulazak u VR je i dalje moguć samo pomocu tela, samo kroz kožu i rožnjacu. Pod pojmom „simulacija“[3] u naučnom svetu podrazumevamo imitiranje ponašanja realiteta različite prirode. Simulacija je u užem smislu eksperimentisanje s apstraktnim modelom u vremenu, modelovanje posmatranog realiteta, kompjutersko programiranje i eksperimentisanje sa modelom. Postoje mnoge simulacije a prve su bile simulacije svemirskih letelica i balističkih raketa. U svetu prirodnih nauka ne postoje simulakrumi već simulandi. Simulandi[4] su promatrani realiteti kao što su svemirske letelice, avioni, hemijske fabrike, ekonomski i politički sistemi, a to bi mogla da bude i virtuelna realnost. Kreiranje modela kao prezentata posmatranog sistema, središnji je cilj simulacijskog procesa. Sve naravno počinje od teorije a po Joseph Waizenbaum-u, ona je text skup simbola iz nekog alfabeta.
Interfejs bi u ovom slučaju je više čovek nego joistik, koji je u počecima virtuelnih simulacija (HMD) znao da bude za glavu prikačen aparaturom koja visi sa tavanice, poput pauka koji se sedi u centralnoj tački paukove mreže, sa ograničavajućim mogućnostima da se okreće oko svoje ose....Ta čudna slika početaka egzistencije kiborga već dovoljna sama po sebi.
[1]M.Gržinić, U redu za virtuelni kruh, Meandar, Zagreb, 1998.
[2]W.Gibson je svoju prvu knjigu „Neoromanser“ pisao na pisaćoj mašini…Virtuelno otelovljenu metaforu on definiše kao "neprostor uma".
[3]Kleinjen_Dr. Ante Munitić, Simulacija i Simuliranje
[4]Simulanti kod Baudrillard-a, oni koji simuliraju neko stanje.
