Pre svega Štros je proučavao i to njen glavni predmet, a to je priroda čoveka i definisanje ljudske situacije i značenje fundamentalnih društvenih pravila u konstrukciji rodnih identiteta, evoluciju tj. momenat rudimentarnih ostataka prvih društvenih zajednica, gde je na neposredan način, ukazao, povezao ritual s onim što danas zovemo performansom.
Istorijska pozadina performativnog izvođenja je s jedne strane evoluirala po ugledu na strukturu performativa prvobitnih zajednica i njihovih mitologija, igara, rituala, kojima su oni dolazili do određenih magijskih rezultata. A koje su spone koje vezuju prošlost i sadašnjost?
Sam način na koji je koristio teoriju, pomalo ad-hok, često nezainteresovan za duboka naučna strukturiranja i pravila proučavanja, ostali naučnici, često gledaju i pozitivno i Gerc kaže, dа u čitаvoj аntropologiji nije bilo tekstа koji je u toj meri sаmoreferencijаlаn i oslobаđаjući kаo što su to Tužni tropi, pre svega, zato što je taj tekst subjetivistički, jer kroz tekst se transparentno provlače etnogrаfske i putopisne činjenice, podjednаko kаo i vizije, viđenja i poezija...
Kroz logiku totemskih klasifikacija i ako se ograđuje da je to vrlo rasparčan domen o kom nemamo dovoljno informacija, on pokušava da uspostavi nužne odnose, da pronađe logičku povezanost “termina” i samog čina, kao neku vrstu simboličnog pisma ( nebitno da li je ono uspostavljeno putem reči, crteža, kipa ili igre ) koje menja, zamenjuje samu funkciju tj. značenje označenog. Čak i ako se radi o slučajnom činu u okviru određenog zakona koji ima svoje značenje, oni se projektuju u privremene modele inteligibilnosti (pošto se svako ustrojstvo gradi u vidu strogo određenih odnosa i njegovim sastavnim delovima), i to objašnjava kao vrstu čitljivog elementa u okviru jedne datosti. Naime, etnografskim posmatranjem koherentne logike koja ima dva vida: afektivni i intelektualni.
