I sami urođenici ponekada osećaju koherentni karakter svog znanja, svoje oštro prepoznavanje prirode i njenih procesa koje je po Štrosu nekoristoljubivo i budno, usrdno i nežno, sticano i prenošeno, i često opisano sa toplom jednostavnošu da izgleda izlišno da tim povodom koristimo čudne pretpostavke kojima filozofi odveć teorijski gledaju na razvoj ljudskih znanja.
Načini participacije, pa čak i metafizikom obavijeni misticizam ostaju nemi pred tako očitom povezanošću koja je jača od reči. Izvodom gde Hediger navodi reči Rusoa koji pod vidim uticajem prirodnih oblika biva zanesen i odnesen u emotivno, pesničko, Štros nas upozorava da teorijsko poznavanje često nije spojivo s osećanjem, da znanje u isti mah može da bude subjektivno i objektivno, i da najzad koherentni odnosi između čoveka i živih bića boje svojim afektivnim prelivima, čitav predmet naučnog saznavanja, naročito u društvima gde je čitava nauka prirodna. Naime, tu staje u “odbranu divljaka” naspram naučnika, gde navodi da čitava plemena indijanaca, bez obzira na gore spomenuto, jesu vršila vrlo naučnu i podrobnu analizu i klasifikaciju biljaka i životinja svoga podneblja, te vrlo vešto razdvajali vrste i njihove uloge u Eko sistemu ( i da njihov odnos nikada nije bio roditeljski-vladalački, već su vrlo dobro znali da su u i oni sami samo još jedna karika u ekološkom lancu ). Pitanje je koliko je vekova naučnim krugovima i ujedno civilizovanom društvu, bilo potrebno da dođu do ovog saznanja koje recimo indijanci intuitivno imaju odvajkada? Šta je ono što je divljak (Aldous Huxley-Vrli Novi Svet) umeo a mi smo danas zaboravili? Štros nam kroz različite primere daje uvid da je jedna od osnovnih karakteristika upravo mogućnost poistovećivanja, empatije, koje često proizilazi iz strukture mita i nedovoljnog poznavanja prirodnih procesa ili ne-mogućnosti da se oni objasne (mitološka struktura je drugostepena, tj. drugostepeni znak je mitski znak; mit je drugostepeni simbološki system, koji sadrži dva semiološka sistema: jezik-objekt {prvi utisak} i metajezik {mit sam}, slika tu ima višestepeno značenje ona je označeno-označenog). Ali to poistovećivanje, ta zaboravljena mogućnost instiktivnog sagledavanja jeste nešto što je i oznaka samih izvođačkih umetnosti…jer ni izvođenje u svakodnevnom životu, niti umetničko izvođenje nisu prvenstveno vizuelno, već znakovno organizovani.
