Uprkos svim novim transferima, mi ne postajemo bliži produktima nesvesnog vida, nego što su nadrealisti nekada sanjali u odnosu na fotografiju i film. Umesto toga, samo smo zaradili količinu novog nesvesnog, kao perspektivu buduće vremenske psihološke amplitude koju je još uvek teško zamisliti.
Zahvaljujući radu VR Rasel i Natan-a[1], naučnici su postali svesni odnosa post-perceptivnih vizuelnih procesa na vreme. Skladištenje mentalnih slika nikad nije trenutno, ono se dešava sa obradom percepcije, ipak, to skladištenje je proces koji je danas mentalno takoreći odbačen. Tu potrebu za zaboravljanjem i tu nemogućnost da se shvati nesvesno u nama samima, Benjamin je nazvao imageilliteracy. Istraživanja su vršena i na primeru fotografa nesposobnih da čitaju svoje fotografije, kao da boluju od neke vrste vizuelne disleksije.
[1] 1946.
U kratkoj istoriji fotografije Valter Benjamin zaključuje isti princip na primeru bioskopa, kao produženog snimka. On navodi: "Bioskop obezbeđuje materiju za simultano kolektivni prijem, kao što je recimo i arhitektura. Kada se bioskopski auditorijum iznenada nađe u veštačkom mraku, njegovo kolektivno telo se opusti. Zavese koje prekrivaju delove ekrana, ponavljajući Niepce-ov[1]originalni obred otvaranja blende, fokus kamere obscure udaljen samo na dodir od devičanskog blica, čini se bitnijim i lepšim od svih sazvežđa koja su naše oči videle za praznike[2] Stvar kolektivne imaginacije ovde nam je obezbedila svetlost, tj. brzina svetlosti. U bioskopu, nekada je bitnija politika javne rasvete od javnog imidža. Bioskop vodi gledaoce kroz iskustvo koje evoluira tokom vremena, gde okupira našu pažnju i izaziva niz perceptivnih, kognitivnih, i emocionalnih procesa.
