Jedan od velikih teoretičara modernog doba Richard Schechner kaže da je performans pre svega delovanje, akcija (biti, akcija: raditi, činiti, pokazivati radnju / teorija: objašnjavati pokazivanu radnju), i da se kao disciplina pruža u mnogo pravaca. Teorijsko proučavanje ne može se izvoditi bez dokumentacije i samog performansa...
Takođe, zavisi od podneblja, antropologije određenog mesta, procesa probi i izvođenja, socijalnih praksi i zakona, jer tu nema ideološke neutralnosti. Po Šekneru performans je skup ljudskih akcija i to može biti svakodnevni performans, svakodnevni život (oblačenje, jelo, razgovor, šetnja alana karpova) igra, ritual, sport, biznis i umetnost performansa (pozorište, ples i muzika) a svi su elementi sociologije i u različitim segmentima se neprestano dodiruju.
On izdvaja osam vrsta performansa:
1. everyday life-svakodnevni život,
2. umetnički performans,
3. sport i ostale popularne spektakle (eterteiments),
4. biznis,
5. tehnologija,
6. sex,
7. ritual,
8. igra.
Na taj način on izbegava bilo kakvu generalizaciju pojma, jer performans je ljudsko ponašanje kroz simbolične akcije i u svakom od ovih vidova to jeste svet performansa i svet kao performans...
Zbog toga studije performansa moraju da budu u korelaciji sa svim ostalim disciplinama; socijalnim naukama, feminističkim studijama, studijama roda, istorijom, psihoanalizom, queer teorijama, semiotikom, digitalnim studijama, area studijama, teorijama medija i popularne kulture i studijama kulture...a po Barbari Kirshenblatt Gimblett studije performansa su još više od ove sume jer tu moramo da uključimo arhitekturu i vizuelne umetnosti koje su u poslednje vreme zapostavljene.
Na kraju se logično postavlja pitanje koje mesto zauzima performans i gde je mesto perfomansa u izvođačkim teorijama?
