U srednjem veku veliko iščitavanje tekstova se nije praktikovalo i bilo je zaboravljeno, jer se performans pomerio iz anfiteatra na ulice, trgove, kafane i ona mesta gde je ljudska pažnja mogla biti zaokupljena, raznim zabavljačima, mađioničarima, pantomimičarima, akrobatima, predstavama s životinjama, maskembalima[1] gde svet postaje svojevrsna commedia dell`arte, ali opstaje u velikim crkvenim proslavama. Crkva je preuzela i organizovala kroz ritualna ponavljanja raznih biblijskih predanja i životopisa ulogu teatra, ali se to tada nije tako zvalo.
Tek je za vreme Renesanse u 15. i 16. veku, vraćanjem na starogrčku i rimsku tradiciju došlo do revolucije u mišljenju i praksa u doba renesanse započinje kao performantivni preporod u bukvalnom smislu. Tada se dešava jedna velika promena gde pozorište na mnogim poljima, iskače iz domena rituala i postaje Pozorište. I šta je pozorište a šta nije, šta je performans a šta ne, zavisilo je od dominantnog mišljenja na dan izvođenja.
[1] zanimljivost da je tadašnja osiromašeno plemstvo u Italiji koristilo ovakve zgode da se zamaskira i prosi na ulicama
