Na nivou suda među diskursima ova podela između istine i laži otvara naime, novo pitanje koje se postavlja i to ono u volji za istinom i znanjem, koje jeste upravo to isključivanje, jedan istorijski, institucionalno promenljiv sistem. Naime, još u staroj Grčkoj za grčke pesnike u IV veku pne. istiniti diskurs je bio institucionalizovan vrednosni sistem, izgovaran uz vladajuća pravila prema određenom ritualu i njegovoj funkciji.
Recimo diskurs predviđanja budućnosti nije bio samo izgovoren čin, nego se sistemski radilo na ostvarivanju njegovog scenarija. Vek kasnije sama istina diskrsa nije ležala u tome šta je on činio, opisivao, kakav je bio, nego o čemu je on govorio. Vek kasnije sakralna potreba za pravom-realnom istinom i znanjem se gubi i po Fukou sofista jeste isteran.
U srednjem veku, volja za istinom i znanjem dobija novu opštu formu, koja je promenljiva, stalno se premešta u zavisnosti od novih potreba za istinom i znanjem. Volja za znanjem počinje da nameće saznajnom subjektu određenu poziciju, pre svakog iskustva, na jednom vrlo lukavom tehničkom nivou, gde su se saznanja mogla uložiti da bi bila proverena i upotrebljena.
