Početak se vezuje i za velike političke, ekonomske, kulturne, tehnološke promene koje su modernu civilizaciju dovele do iscrpljenosti, prezasićenosti starim znakovima i u potrazi za novim značenjima, globalno selo / svet / pozorište stidljivo otvara vrata svoje velike pozornice. Irvin Gofman krajem 1950-ih godina, uočava elemente izvođenja u svakodnevnom životu, što je na dalje, rezultovalo nizom teorijskih istraživanja i povezivanja, u domenu različitih nauka.
U svojoj knjizi „Eros i civilizacija“ (1955.) Markuze inspirisan Frojdovom psihoanalizom pokušava da se odvoji od linearnosti njegove psihologije koja je postala sinonimom krutosti konceptualne sheme, ali koja je svojom nedorečenom teorijom bila otvorena ka razvojnim procesima, te daljom teoretizacijom Frojdovske meta-psihologije, tretira probleme sociologije i kulture, tj. sociologije kulture. Putem ontoloških implikacija, nastavlja da obrađuje Hegelovski pojam „uma“ i novi ontološki princip, ideju „sreće“. Kroz zajednički imenitelj za sve kasnije pojmove svodi ontološka načela kasnijih post-Hegelovskih filozofa na njihov novi vid: eros, igru, pacifikaciju. Smatra da je došlo do nove moderne / post-moderne generacije, čiji se život ne zasniva samo na pukoj egistenciji i vladavini logosa i egu (svesnom), već da su tu i super ego, id (nesvesno), eros kao novo načelo bića, koje shvata svoju povezanost sa prirodom i prirodnim procesima. Ne zaboravimo da je vladavina logike vladavina rada, produktivnosti i da se ontološko načelo logosa slobodno može izjednačiti sa načelom rada kao iskona ( kartezijanskom subjektu priroda se pojavljuje kao materijal koji treba savladati, te su priroda i čovek u nepomirljivom sukobu ). Subjektu novog doba vreme nije linearno, već ciklično i ontologija erosa podrazumeva nerepresivno načelo cikličnog kretanja. S tom predpostavkom on pomera moderni subjekt u jednu novu nedistanciranu poziciju gde su instikti, osećanja i igra (čitaj i umetnost) tj. eros, koji se iz njih rađa, ustvari novi vidovi savremenog čoveka, a uvek u harmoniji s umom. U mističkoj tradiciji eros jeste stvar „metanoje“ koji doprinosi jačanju uma, preumljenje tj. transformacija egocentrizma u kosmocentrizam. Eros je stvar uma, a um je stvar erosa i moderni subjekt mora da traži ravnotežu između ova dva principa da bi bio u skladu s prirodom. Tu nas Markuze uvodi u novo doba teorije gde kaže da um budućnosti nije um prošlosti, i da nas socijalno oslobođenje i metanoja čovečanstva koja treba da usledi, vodi ka ekscentričnom umu koji zna plesati i koji voli da se igra i raduje.
Teorijska razmatranja pronalaze jednu novu sponu između svakodnevnog života i umetnosti. Za situacioniste je politička akcija recimo, bila oblik performans arta...izbegavajući interpretativne spekulativne istine, težili su otkrivanju pojedinačnih i fragmentarnih istina u samoj svakodnevici ponašanja, koje su nazivali anarho-marksističkim istinama.
